Хај набу
Павле Павлица
Збирка пјесама
Предговор
Крајина, као централна пјесничка тема и поетско усхићење Павла Павлице (Крајина, У Крајини, Горе крајишка села, Мојој земљи, Избјеглице…) усади се сликовито у трепет мотива – у очи засјењене надахне се лирика: елегична, мисаона, дескриптивна, родољубива, социјална… Језик је свјеж, проткан стилским фигурама, мотивима и пјесничким сликама (Моја је матер у шуму побјегла, Моме ћаћи, Мом дједу Јовану…).
Испреплиће се правилна, чиста, неправа, богата, мушка и женска рима, а слободан стих у строфи се нависи. Подстакнути размишљањем, трагамо за основним мотивима пјесама (Реквијем за уништена села, Тужна птица, Они више не станују овди – стихови у част пријатеља, далматинских Срба), развијањем композиције занесеног поетског израза.
Стих рађа лирску истину – ријечи „виде“ и бистре поље поезије. Тонови и боје свјетлости ничу пред очима као вид тумачења, наласка мотива, пјесничког звука и метежа сјећања (Балада o убијеној дјеци…). Глас о српском роду одјекну зажарено, клонуло, смућено – жал уткан у Лику, горчина у гласу (Мојој матери, Лички хоризонти…) – замире пут, сапињу сан наде, уздах гуши, мори јад избјеглички (Крајина виси у души). Затрто име и вјера, жудња душе, тегоба и радост живота – држе.
Пјесме увјежбавају дух, истанчаност, траг истине. Стихове дарује звуку заћутаног завичаја, видицима рушевина – подаје се облак, засја гора, планине и брегова глас у злоћи – „кутак одлутак“ Читлука, Дивосела, Почитеља и Метка. Круг туге у очима, свјетлост сунца уроњена у згаришта кућа – тужна пјесма. На крилима јада изгнани човјек носи живот, успомене, своје снове…
Павлица носи у себи пјеснички језик, поезију духовности и тајне (збирке Тачка вјечности и Зачарани круг), дочарава пјесничке слике, осјећања, музикалност… Пјесма га у наручје узе.
Христољубивог познања пјесник је жељан. Божије сунце се у српским манастирима рађа (Студеница, Сопоћани, Грачаница, Дечани) у терцету, тростиху пјесме Манасија. Ријеч је молитва Божијег озрачја, тече љубав разбуктано, гори, душа не носи тмину, нема ткања злобе, православче! Крсне славе и светитељи (Свети Јован, Митровдан, Положајуник…) улише у поезију дах обожења, пронађоше пут побожни и обзнанише молитвени зов и љубав Божију. Ивана Жигон, српска хероина, Божију и људску истину заиште и призва Светосавску и Видовданску поетику. Никола Тесла и Јован Дучић напајају људе жедне молитве, човјекољубља и хришћанске љубави – дах мудраца у искушењу. Само Србин Тесла разгаљујуће загусти, не узноси високо уздарја, тишти као у мржњу замочен.
Зачарани круг (трећа збирка) терцета Тајне заводљиво лелуја у огледању неба, плаветнилу потока. Пјесме се жедно листају (Ђе си ђеде, Мојој Дарели, Мојој Натали, пјеснку Федерику Гарсију Лорки), са свемиром у мислима, личком капом у оку и „зеленим морем у души“.
Срце му трепти у шапату – тишину наруши дахтај лишћа, сјај плаветнила, златножуте јесени, боја потока на длану жуди… Пољичко јутро – јутро истовјетно очима, кад “сребрно иње мами уздахе“.
Извод из рецензије
Додатни подаци
Цијена и контакт
За цијену, куповину или још детаљније информације о књизи можете нас контактирати путем:
Хај набу
Павле Павлица
Збирка пјесама
Предговор
Крајина, као централна пјесничка тема и поетско усхићење Павла Павлице (Крајина, У Крајини, Горе крајишка села, Мојој земљи, Избјеглице…) усади се сликовито у трепет мотива – у очи засјењене надахне се лирика: елегична, мисаона, дескриптивна, родољубива, социјална… Језик је свјеж, проткан стилским фигурама, мотивима и пјесничким сликама (Моја је матер у шуму побјегла, Моме ћаћи, Мом дједу Јовану…).
Испреплиће се правилна, чиста, неправа, богата, мушка и женска рима, а слободан стих у строфи се нависи. Подстакнути размишљањем, трагамо за основним мотивима пјесама (Реквијем за уништена села, Тужна птица, Они више не станују овди – стихови у част пријатеља, далматинских Срба), развијањем композиције занесеног поетског израза.
Стих рађа лирску истину – ријечи „виде“ и бистре поље поезије. Тонови и боје свјетлости ничу пред очима као вид тумачења, наласка мотива, пјесничког звука и метежа сјећања (Балада o убијеној дјеци…). Глас о српском роду одјекну зажарено, клонуло, смућено – жал уткан у Лику, горчина у гласу (Мојој матери, Лички хоризонти…) – замире пут, сапињу сан наде, уздах гуши, мори јад избјеглички (Крајина виси у души). Затрто име и вјера, жудња душе, тегоба и радост живота – држе.
Пјесме увјежбавају дух, истанчаност, траг истине. Стихове дарује звуку заћутаног завичаја, видицима рушевина – подаје се облак, засја гора, планине и брегова глас у злоћи – „кутак одлутак“ Читлука, Дивосела, Почитеља и Метка. Круг туге у очима, свјетлост сунца уроњена у згаришта кућа – тужна пјесма. На крилима јада изгнани човјек носи живот, успомене, своје снове…
Павлица носи у себи пјеснички језик, поезију духовности и тајне (збирке Тачка вјечности и Зачарани круг), дочарава пјесничке слике, осјећања, музикалност… Пјесма га у наручје узе.
Христољубивог познања пјесник је жељан. Божије сунце се у српским манастирима рађа (Студеница, Сопоћани, Грачаница, Дечани) у терцету, тростиху пјесме Манасија. Ријеч је молитва Божијег озрачја, тече љубав разбуктано, гори, душа не носи тмину, нема ткања злобе, православче! Крсне славе и светитељи (Свети Јован, Митровдан, Положајуник…) улише у поезију дах обожења, пронађоше пут побожни и обзнанише молитвени зов и љубав Божију. Ивана Жигон, српска хероина, Божију и људску истину заиште и призва Светосавску и Видовданску поетику. Никола Тесла и Јован Дучић напајају људе жедне молитве, човјекољубља и хришћанске љубави – дах мудраца у искушењу. Само Србин Тесла разгаљујуће загусти, не узноси високо уздарја, тишти као у мржњу замочен.
Зачарани круг (трећа збирка) терцета Тајне заводљиво лелуја у огледању неба, плаветнилу потока. Пјесме се жедно листају (Ђе си ђеде, Мојој Дарели, Мојој Натали, пјеснку Федерику Гарсију Лорки), са свемиром у мислима, личком капом у оку и „зеленим морем у души“.
Срце му трепти у шапату – тишину наруши дахтај лишћа, сјај плаветнила, златножуте јесени, боја потока на длану жуди… Пољичко јутро – јутро истовјетно очима, кад “сребрно иње мами уздахе“.
Извод из рецензије
Додатни подаци
Цијена и контакт
За цијену, куповину или још детаљније информације о књизи можете нас контактирати путем:
Хај набу
Павле Павлица
Збирка пјесама
Предговор
Крајина, као централна пјесничка тема и поетско усхићење Павла Павлице (Крајина, У Крајини, Горе крајишка села, Мојој земљи, Избјеглице…) усади се сликовито у трепет мотива – у очи засјењене надахне се лирика: елегична, мисаона, дескриптивна, родољубива, социјална… Језик је свјеж, проткан стилским фигурама, мотивима и пјесничким сликама (Моја је матер у шуму побјегла, Моме ћаћи, Мом дједу Јовану…).
Испреплиће се правилна, чиста, неправа, богата, мушка и женска рима, а слободан стих у строфи се нависи. Подстакнути размишљањем, трагамо за основним мотивима пјесама (Реквијем за уништена села, Тужна птица, Они више не станују овди – стихови у част пријатеља, далматинских Срба), развијањем композиције занесеног поетског израза.
Стих рађа лирску истину – ријечи „виде“ и бистре поље поезије. Тонови и боје свјетлости ничу пред очима као вид тумачења, наласка мотива, пјесничког звука и метежа сјећања (Балада o убијеној дјеци…). Глас о српском роду одјекну зажарено, клонуло, смућено – жал уткан у Лику, горчина у гласу (Мојој матери, Лички хоризонти…) – замире пут, сапињу сан наде, уздах гуши, мори јад избјеглички (Крајина виси у души). Затрто име и вјера, жудња душе, тегоба и радост живота – држе.
Пјесме увјежбавају дух, истанчаност, траг истине. Стихове дарује звуку заћутаног завичаја, видицима рушевина – подаје се облак, засја гора, планине и брегова глас у злоћи – „кутак одлутак“ Читлука, Дивосела, Почитеља и Метка. Круг туге у очима, свјетлост сунца уроњена у згаришта кућа – тужна пјесма. На крилима јада изгнани човјек носи живот, успомене, своје снове…
Павлица носи у себи пјеснички језик, поезију духовности и тајне (збирке Тачка вјечности и Зачарани круг), дочарава пјесничке слике, осјећања, музикалност… Пјесма га у наручје узе.
Христољубивог познања пјесник је жељан. Божије сунце се у српским манастирима рађа (Студеница, Сопоћани, Грачаница, Дечани) у терцету, тростиху пјесме Манасија. Ријеч је молитва Божијег озрачја, тече љубав разбуктано, гори, душа не носи тмину, нема ткања злобе, православче! Крсне славе и светитељи (Свети Јован, Митровдан, Положајуник…) улише у поезију дах обожења, пронађоше пут побожни и обзнанише молитвени зов и љубав Божију. Ивана Жигон, српска хероина, Божију и људску истину заиште и призва Светосавску и Видовданску поетику. Никола Тесла и Јован Дучић напајају људе жедне молитве, човјекољубља и хришћанске љубави – дах мудраца у искушењу. Само Србин Тесла разгаљујуће загусти, не узноси високо уздарја, тишти као у мржњу замочен.
Зачарани круг (трећа збирка) терцета Тајне заводљиво лелуја у огледању неба, плаветнилу потока. Пјесме се жедно листају (Ђе си ђеде, Мојој Дарели, Мојој Натали, пјеснку Федерику Гарсију Лорки), са свемиром у мислима, личком капом у оку и „зеленим морем у души“.
Срце му трепти у шапату – тишину наруши дахтај лишћа, сјај плаветнила, златножуте јесени, боја потока на длану жуди… Пољичко јутро – јутро истовјетно очима, кад “сребрно иње мами уздахе“.
Извод из рецензије
Додатни подаци
Цијена и контакт
За цијену, куповину или још детаљније информације о књизи можете нас контактирати путем: